четвртак, 18. фебруар 2016.

Mitska bića

Aždaja

Aždaja je ogromno čudovište nakaradnog oblika, koje se još naziva i aždaha, aždahaka ili, pogrešno, ala. Ima velike čeljusti, oštre zube i dug, skoro zmijski jezik, uvek ima i četiri noge i dugačak rep, a umesto jedne ima tri, pet, pa i više glava. Aždaja živi po velikim vodama gde sačekuje prolaznike, izranja i proždire ljude i životinje. Aždaje često žive u dubokim jezerima, u blizini velikih šuma, odakle izlaze oko ponoći, da bi se hranile. Osim u jezerima, ima ih i u širokim rekama, a neki kažu čak i u moru. U nekim krajevima za dugu na nebu veruje se da je aždaja koja pije vodu.






Anđeo

Anđeli su svi veoma slični, imaju krila i uvek su izuzetno lepi jer njihova fizička lepota oličava njihovu duševnu čistotu. Često se iz istog razloga opisuju i kao beli ili bleštavi. Umilnog su glasa, večno mladi i nevidljivi običnim ljudima i grešnicima. Ima ih koliko i ljudi, jer svaki čuva „svog“ čoveka. U ruci obično nose mač, iako iz predanja nije jasno da li ga i u koje svrhe koriste.


Vampir

Vampir je među svim narodima prihvaćeno mitološko biće, preuzeto iz slovenske mitologije. Vampirom se, posebno na Balkanu i u Ukrajini, smatra duh umrlog ili leš koji je oživeo, a oživeo ga je zao duh ili đavo; to je pokojnik čija duša ne može da ode na onaj svet, već ostaje zarobljena u umrlom telu. Ponegde se naziva još i lampir ili upir. Reč vampir je poreklom srpska, pa je preko ostalih slovenskih jezika ušla u sve jezike sveta. O ubijanju vampira, ali bez pominjanja ovog imena, govori se još u „Zakoniku srpskog cara Dušana“, proglašenom 1349. godine, u članu 20: „O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju“.





Vukodlak

Vukodlak je čovek koji ima vučje obličje, biće koje se pretvorilo u zastrašujući spoj čoveka i vuka, zapravo u demona krvavih očiju prekrivenog vučjom dlakom. Osnovna razlika u odnosu na vampira jeste u tome što je vukodlak pre svega živ čovek, što će i ostati pošto se ovaj preobražaj okonča. Misli se da se vukodlak može prepoznati čak i u ljudskoj formi po nekim karakterističnim znacima, recimo po dlakavim dlanovima, spojenim obrvama ili istoj dužini kažiprsta i srednjeg prsta, a iz demonskog u čovečji oblik može se povratiti ako se dodirne nekim metalom, kao što su gvožđe, čelik ili srebro.





Veštica

Veštice su žene koje za života sopstvenom voljom, „prodajom duše đavolu“, steknu natprirodna svojstva. Ponegde se pripoveda i da je žensko dete rođeno u crvenoj košuljici ili u poslednjoj Mesečevoj meni predodređeno da nakon punoletstva postane veštica. Kod njih se zlo ogleda u njihovoj ružnoći, starosti i neprikrivenoj okrutnosti, iako sve ovo nije pravilo, jer se svojim volšebnim moćima veštice mogu ljudima prikazati i kao mlade i lepe devojke. Veštac je u slovenskoj mitologiji muški pandan veštici, ali se sačuvalo veoma malo predanja i zapisa o njima.


Vile

Spomenici iz VI veka govore da su Sloveni obožavali vile. One su niža mitska bića, prelepe, večno mlade žene sa dugom kosom u kojoj leži sva njihova moć. Žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarice, brodarice, izvorkinje) ili u oblacima (oblakinje) i divljem bilju (biljarice). Po predanju, vile se rađaju iz rose, na nekom crvenom cveću, kad istovremeno pada kiša i greje sunce, pa se na nebu pojavljuje duga.


Drekavci

Drekavci su mitska bića koja novija tumačenja opisuju kao duše umrle nekrštene dece, a u starijim predanjima to su duše umrle vanbračne dece. Uz neizbežno drečanje, velike glave i duge tanke vratove, odlikuje ih i nezgodna osobina da često iz virova ili vrbaka zaskaču prolaznike kada se predveče vraćaju iz vodenice.


Kućni duhovi

Kućni duhovi su kod Slovena uglavnom duše predaka. Od predaka se očekuje zaštita, ali se oni i poštuju, što se posebno ogleda u običaju krsne slave, koja je u potpunosti sačuvana jedino kod Srba. Ovaj običaj je čak postao prihvaćeni deo pravoslavnog hrišćanstva u Srbiji: kako ga nije bilo moguće istisnuti iz narodnih verovanja, dato mu je novo objašnjenje po kome se toga dana slave određeni hrišćanski sveci. No, krsna slava je postojala mnogo pre prihvatanja hrišćanstva, a u pitanju je praznik domaćeg zaštitnika, najverovatnije prvog pretka, osnivača plemena, kome su se toga dana prinosile žrtve u hrani i piću, kako bi se osigurao napredak.

Božanstva

Svarog

Svarog je vrhovni bestelesni bog, prastvoritelj svetloga neba pod čijim se svodom „sve rađa i događa“. On je praotac zemlje i svakoga „roda i ploda“, dakle svega na zemlji, ali i stvaralac kompletne vaseljene. Ovog boga su svi Sloveni smatrali „prepunim slave i božanstva“ jer upravlja nebom koje je iznad i izvan svega, a ipak sve obuhvata. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne može neposredno delovati na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato može da utiče na volju ostalih bogova, i tu je njegov uticaj ogroman. NJegovo buđenje označiće kraj sveta. Alternativna imena: Rod i Usud.




Perun

Poznat svim Slovenima kao bog groma i olujnog neba, Perun je ostavio brojne tragove u imenima ljudi, mesta, planina, pa čak i biljaka, npr. perunika, koja se naziva i bogiša, dakle božja biljka. Ovo je bog koji udara i krši, koji kažnjava nepravdu. Zamišljan je kao zreo čovek duge brade, sa ognjenim kamenom, strelama ili munjom u rukama, ponekad prekriven i „kapom nevremena“. Alternativna imena: Prov, Parom, Porenucije i Belobog.




Stribog

Stribog je u slovenskoj mitologiji bog rečnih tokova i potoka nabujalih od kiše, bog svih vodenih i vazdušnih strujanja. Svi vetrovi smatraju se Stribogovim unucima. Najčešće spominjan kod Istočnih Slovena, on je i bog zime, leda i mraza koji donosi hladne vetrove, bure i nevreme. Alternativna imena: Podaga, Pogoda, Podzvižd.




Crnobog

Crni bog ili Crnobog jeste bog tame i vladar sveta umrlih. NJegovo podzemno carstvo je crno i mračno, pa je i on sam crne spoljašnjosti. On jedini stoji u potpunosti nasuprot moćnih bogova sklonih ljudima, jedini on čovečanstvu otvoreno čini zlo, poznat i kao Crnoglav. Pretpostavlja se da nasuprot Crnobogu stoji Belobog o kome se, nažalost, osim imena, ništa ne zna pouzdano. Ponegde se u usmenom predanju pominje i kao Bjelun. Možda se iza ovog imena krije Perun.





Triglav

Triglav je troglavi bog ratnik. Sloveni su ga zamišljali kao boga sa tri glave i zlatnim povezima preko usta i očiju, koje nosi jer njegove oči imaju zastrašujuću moć ili, kako tvrde sveštenici idola Triglava, zato da ne vidi grehe ljudi, kojima je izuzetno naklonjen. Kako god bilo, na njegovim kipovima uvek su, na sve tri glave, pokrivene oči. Glave Triglava verovatno predstavljaju nebo, zemlju i podzemni svet.





Vesna

Vesna je u staroj slovenskoj mitologiji bila boginja proleća i plodnosti, zadužena za proleće, jutro i rađanje života. Poznata je još i po imenima Živa, Diva i Devana. Vesna se prikazuje kao prelepa, uvek nasmejana, naga i bosa žena, donekle prekrivena ruhom od paprati, trave i cveća, kose koja je ponekad takođe sva od cveća, spuštene do ispod kolena. Bujnih je grudi, kako i dolikuje boginji koja označava plodnost, a ponekad u desnoj ruci drži jabuku, a u levoj grozd, ili joj je na kažiprstu desne ruke lastavica, simbol proleća, a u levoj kita cveća, koja simbolizuje i brak.





Morana

Antipod Vesni, Morana je boginja noći, zime i smrti i najčešće se pojavljuje u liku lepe devojke duge crne kose, bledog lica, sa vučjim očnjacima i kandžama, odlikama koje nagrđuju njenu božansku lepotu i naglašavaju njenu, u ljudskim očima, zlu prirodu. Poznata je svim Slovenima, i javlja se pod imenima Morena, Marena, Marana, Maržana, Maržena. Sve zimske nepogode, sneg i smrt dolaze od boginje Morane, koju su prozvali boginjom smrti ljudskog, životinjskog i biljnog sveta. NJena tri glavna atributa su zima, smrt i mrak, a u bliskoj vezi i sa njom i sa Vesnom je Stribog, bog koji „odnosi jednu da bi doneo drugu“.





Poreklo

Danas se smatra da su Sloveni grupa naroda koja početkom XXI veka naseljava trideset pet posto teritorije Evrope i veliki deo Azije i deli se na tri grupe: Istočne Slovene (Rusi, Belorusi i Ukrajinci), Zapadne Slovene (Poljaci, Česi, Slovaci i Lužički Srbi – poslednje neki autori smatraju naslednicima Baltičkih Slovena) i Južne Slovene (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Bugari, uz Crnogorce i Bošnjake kao pripadnike ove grupe naroda, u novije vreme osamostaljene). Četvrta grupa, nekadašnji Pomeranijski, Polapski ili Baltički Sloveni, danas više ne postoji, već je u potpunosti germanizovana, izuzev Lužičkih Srba.

Slovenski jezici su i danas veoma slični, a u prošlosti su međusobne razlike bile još manje. Najstariji slovenski jezik, od kojeg su se razvili svi slovenski jezici, naziva se protoslovenski ili praslovenski. O njemu se danas ne zna mnogo jer nema spomenika najranije slovenske pismenosti. On datira možda čak i s kraja III milenijuma pre nove ere, a zbog činjenice da je u X i XI veku još uvek postojala nesumnjiva jezička bliskost međusobno udaljenih slovenskih plemena, neki naučnici smatraju da je praslovenski jezik postojao sve do tog vremena, postepeno prerastajući u današnje slovenske jezike.

Reč bog postoji u svim slovenskim jezicima i nije došla sa hrišćanstvom: još u starim hronikama pominju se Dajbog, Stribog, Crnobog... Ideja o više bogova prisutna je čak i u Bibliji, uprkos tome što je, za razliku od politeizma starih Slovena, hrišćanska vera monoteističkog tipa (vera u jednog Boga); veoma je teško na drugi način protumačiti stihove koji govore o stvaranju prvog čoveka: „I reče Gospod Bog: ’Eto, čovek posta kao jedan od nas’“, ili: „Potom reče Bog: ’Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi.’“ Same početke mnogoboštva, po mnogima, predstavlja obožavanje prirodnih elemenata, vatre, vode i zemlje, dok kasnijim razvojem dolazi do obožavanja rastinja i najudaljenijeg pretka; takav razvoj prvih kultova zapažen je u celom svetu.