Aždaja
Aždaja je ogromno čudovište nakaradnog oblika, koje se još naziva i aždaha, aždahaka ili, pogrešno, ala. Ima velike čeljusti, oštre zube i dug, skoro zmijski jezik, uvek ima i četiri noge i dugačak rep, a umesto jedne ima tri, pet, pa i više glava. Aždaja živi po velikim vodama gde sačekuje prolaznike, izranja i proždire ljude i životinje. Aždaje često žive u dubokim jezerima, u blizini velikih šuma, odakle izlaze oko ponoći, da bi se hranile. Osim u jezerima, ima ih i u širokim rekama, a neki kažu čak i u moru. U nekim krajevima za dugu na nebu veruje se da je aždaja koja pije vodu.
Anđeo
Anđeli su svi veoma slični, imaju krila i uvek su izuzetno lepi jer njihova fizička lepota oličava njihovu duševnu čistotu. Često se iz istog razloga opisuju i kao beli ili bleštavi. Umilnog su glasa, večno mladi i nevidljivi običnim ljudima i grešnicima. Ima ih koliko i ljudi, jer svaki čuva „svog“ čoveka. U ruci obično nose mač, iako iz predanja nije jasno da li ga i u koje svrhe koriste.
Vampir
Vampir je među svim narodima prihvaćeno mitološko biće, preuzeto iz slovenske mitologije. Vampirom se, posebno na Balkanu i u Ukrajini, smatra duh umrlog ili leš koji je oživeo, a oživeo ga je zao duh ili đavo; to je pokojnik čija duša ne može da ode na onaj svet, već ostaje zarobljena u umrlom telu. Ponegde se naziva još i lampir ili upir. Reč vampir je poreklom srpska, pa je preko ostalih slovenskih jezika ušla u sve jezike sveta. O ubijanju vampira, ali bez pominjanja ovog imena, govori se još u „Zakoniku srpskog cara Dušana“, proglašenom 1349. godine, u članu 20: „O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju“.
Vukodlak
Vukodlak je čovek koji ima vučje obličje, biće koje se pretvorilo u zastrašujući spoj čoveka i vuka, zapravo u demona krvavih očiju prekrivenog vučjom dlakom. Osnovna razlika u odnosu na vampira jeste u tome što je vukodlak pre svega živ čovek, što će i ostati pošto se ovaj preobražaj okonča. Misli se da se vukodlak može prepoznati čak i u ljudskoj formi po nekim karakterističnim znacima, recimo po dlakavim dlanovima, spojenim obrvama ili istoj dužini kažiprsta i srednjeg prsta, a iz demonskog u čovečji oblik može se povratiti ako se dodirne nekim metalom, kao što su gvožđe, čelik ili srebro.
Veštica
Veštice su žene koje za života sopstvenom voljom, „prodajom duše đavolu“, steknu natprirodna svojstva. Ponegde se pripoveda i da je žensko dete rođeno u crvenoj košuljici ili u poslednjoj Mesečevoj meni predodređeno da nakon punoletstva postane veštica. Kod njih se zlo ogleda u njihovoj ružnoći, starosti i neprikrivenoj okrutnosti, iako sve ovo nije pravilo, jer se svojim volšebnim moćima veštice mogu ljudima prikazati i kao mlade i lepe devojke. Veštac je u slovenskoj mitologiji muški pandan veštici, ali se sačuvalo veoma malo predanja i zapisa o njima.
Vile
Spomenici iz VI veka govore da su Sloveni obožavali vile. One su niža mitska bića, prelepe, večno mlade žene sa dugom kosom u kojoj leži sva njihova moć. Žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarice, brodarice, izvorkinje) ili u oblacima (oblakinje) i divljem bilju (biljarice). Po predanju, vile se rađaju iz rose, na nekom crvenom cveću, kad istovremeno pada kiša i greje sunce, pa se na nebu pojavljuje duga.
Drekavci
Drekavci su mitska bića koja novija tumačenja opisuju kao duše umrle nekrštene dece, a u starijim predanjima to su duše umrle vanbračne dece. Uz neizbežno drečanje, velike glave i duge tanke vratove, odlikuje ih i nezgodna osobina da često iz virova ili vrbaka zaskaču prolaznike kada se predveče vraćaju iz vodenice.
Kućni duhovi
Kućni duhovi su kod Slovena uglavnom duše predaka. Od predaka se očekuje zaštita, ali se oni i poštuju, što se posebno ogleda u običaju krsne slave, koja je u potpunosti sačuvana jedino kod Srba. Ovaj običaj je čak postao prihvaćeni deo pravoslavnog hrišćanstva u Srbiji: kako ga nije bilo moguće istisnuti iz narodnih verovanja, dato mu je novo objašnjenje po kome se toga dana slave određeni hrišćanski sveci. No, krsna slava je postojala mnogo pre prihvatanja hrišćanstva, a u pitanju je praznik domaćeg zaštitnika, najverovatnije prvog pretka, osnivača plemena, kome su se toga dana prinosile žrtve u hrani i piću, kako bi se osigurao napredak.
Aždaja je ogromno čudovište nakaradnog oblika, koje se još naziva i aždaha, aždahaka ili, pogrešno, ala. Ima velike čeljusti, oštre zube i dug, skoro zmijski jezik, uvek ima i četiri noge i dugačak rep, a umesto jedne ima tri, pet, pa i više glava. Aždaja živi po velikim vodama gde sačekuje prolaznike, izranja i proždire ljude i životinje. Aždaje često žive u dubokim jezerima, u blizini velikih šuma, odakle izlaze oko ponoći, da bi se hranile. Osim u jezerima, ima ih i u širokim rekama, a neki kažu čak i u moru. U nekim krajevima za dugu na nebu veruje se da je aždaja koja pije vodu.
Anđeo
Anđeli su svi veoma slični, imaju krila i uvek su izuzetno lepi jer njihova fizička lepota oličava njihovu duševnu čistotu. Često se iz istog razloga opisuju i kao beli ili bleštavi. Umilnog su glasa, večno mladi i nevidljivi običnim ljudima i grešnicima. Ima ih koliko i ljudi, jer svaki čuva „svog“ čoveka. U ruci obično nose mač, iako iz predanja nije jasno da li ga i u koje svrhe koriste.
Vampir
Vampir je među svim narodima prihvaćeno mitološko biće, preuzeto iz slovenske mitologije. Vampirom se, posebno na Balkanu i u Ukrajini, smatra duh umrlog ili leš koji je oživeo, a oživeo ga je zao duh ili đavo; to je pokojnik čija duša ne može da ode na onaj svet, već ostaje zarobljena u umrlom telu. Ponegde se naziva još i lampir ili upir. Reč vampir je poreklom srpska, pa je preko ostalih slovenskih jezika ušla u sve jezike sveta. O ubijanju vampira, ali bez pominjanja ovog imena, govori se još u „Zakoniku srpskog cara Dušana“, proglašenom 1349. godine, u članu 20: „O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju“.
Vukodlak
Vukodlak je čovek koji ima vučje obličje, biće koje se pretvorilo u zastrašujući spoj čoveka i vuka, zapravo u demona krvavih očiju prekrivenog vučjom dlakom. Osnovna razlika u odnosu na vampira jeste u tome što je vukodlak pre svega živ čovek, što će i ostati pošto se ovaj preobražaj okonča. Misli se da se vukodlak može prepoznati čak i u ljudskoj formi po nekim karakterističnim znacima, recimo po dlakavim dlanovima, spojenim obrvama ili istoj dužini kažiprsta i srednjeg prsta, a iz demonskog u čovečji oblik može se povratiti ako se dodirne nekim metalom, kao što su gvožđe, čelik ili srebro.
Veštica
Veštice su žene koje za života sopstvenom voljom, „prodajom duše đavolu“, steknu natprirodna svojstva. Ponegde se pripoveda i da je žensko dete rođeno u crvenoj košuljici ili u poslednjoj Mesečevoj meni predodređeno da nakon punoletstva postane veštica. Kod njih se zlo ogleda u njihovoj ružnoći, starosti i neprikrivenoj okrutnosti, iako sve ovo nije pravilo, jer se svojim volšebnim moćima veštice mogu ljudima prikazati i kao mlade i lepe devojke. Veštac je u slovenskoj mitologiji muški pandan veštici, ali se sačuvalo veoma malo predanja i zapisa o njima.
Vile
Spomenici iz VI veka govore da su Sloveni obožavali vile. One su niža mitska bića, prelepe, večno mlade žene sa dugom kosom u kojoj leži sva njihova moć. Žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarice, brodarice, izvorkinje) ili u oblacima (oblakinje) i divljem bilju (biljarice). Po predanju, vile se rađaju iz rose, na nekom crvenom cveću, kad istovremeno pada kiša i greje sunce, pa se na nebu pojavljuje duga.
Drekavci
Drekavci su mitska bića koja novija tumačenja opisuju kao duše umrle nekrštene dece, a u starijim predanjima to su duše umrle vanbračne dece. Uz neizbežno drečanje, velike glave i duge tanke vratove, odlikuje ih i nezgodna osobina da često iz virova ili vrbaka zaskaču prolaznike kada se predveče vraćaju iz vodenice.
Kućni duhovi
Kućni duhovi su kod Slovena uglavnom duše predaka. Od predaka se očekuje zaštita, ali se oni i poštuju, što se posebno ogleda u običaju krsne slave, koja je u potpunosti sačuvana jedino kod Srba. Ovaj običaj je čak postao prihvaćeni deo pravoslavnog hrišćanstva u Srbiji: kako ga nije bilo moguće istisnuti iz narodnih verovanja, dato mu je novo objašnjenje po kome se toga dana slave određeni hrišćanski sveci. No, krsna slava je postojala mnogo pre prihvatanja hrišćanstva, a u pitanju je praznik domaćeg zaštitnika, najverovatnije prvog pretka, osnivača plemena, kome su se toga dana prinosile žrtve u hrani i piću, kako bi se osigurao napredak.
http://bojanvracar.blogspot.rs/
ОдговориИзбриши